Većinu vojvođanskih lokalnih samouprava, rastrzanih između republičkih i pokrajinskih vlasti, a upućenih na njihove fondove, u novoj postizbornoj realnosti zapljusnuo je pravi cunami političke nestabilnosti. Tek u četvrtini njih, u vremenu od održavanja majskih izbora 2012. nije promenjena struktura lokalne vlasti, ili su ih zaobišli takvi pokušaji. Ogromna energija i vreme utrošeno je na zadržavanje ili zauzimanje pozicija vlasti. Od predizbornih obećanja da će ljudi živeti bolje, da će se otvarati nova radna mesta i dovoditi nove investicije, a da će lokalne vlasti konačno uvesti red u javni sektor nije ostvareno gotovo ništa. Budžeti lokalnih zajednica zbog zamrlih privrednih aktivnosti, smanjenih transfera, ali i izmena poreskih zakona, ostali su sa manje prihoda. Uz retke izuzetke i lokalnih preduzimljivisti u tragovima, ostala je dominantna privredna posustalost i stagnacija, što u ovdašnjim prilikama znači dalje propadanje; zapuštena je infrastruktura, a rast zaposlenosti ostvarivan, najčešće, jedino u administracijama uprave i javnim preduzećima u kojima partokratije zapošljavaju svoje ljude. Ukupan rad lokalnih vlasti i trošenje javnog novca ostalo je i dalje nedovoljno transparentno.
Rezultati novinarskog istraživanja u okviru projekta “Mediji i lokalne samouprave”, kojeg je realizovalo Nezavisno društvo novinara Vojvodine uz podršku Rockefeller Brothers fondacije, svedoče ne samo o ekonomskoj već i društvenoj eroziji. Ljudi su sve siromašniji, pritisak na socijalna davanja sve je veći. Ogroman broj lokalnih sredina živi u znaku rezignacije, mladi u potrazi za perspektivom sve češće odlaze, slaba je zastupljenost civilne sfere u kontroli rada donosilaca odluka, a uslove za preživljavanje imaju politički poslušni lokalni mediji.
Politički ambijent
Ponajmanje što se, gledano u celini, može reći za političku atmosferu u vojvođanskim lokalnim samoupravama u postizbornom periodu – jeste da je ona stabilna. Svega je, naime, jedna četvrtina (11) lokalnih samouprava u kojima do januara 2014. nije promenjena struktura vlasti u odnosu na onu koja je formirana ili je postojala u vremenu nakon majskih izbora 2012. ili nije bilo pokušaja i razgovora da se to učini (Ada, Apatin, Bačka Topola, Bački Petrovac, Čoka, Kanjiža, Kovačica, Senta, Sremska Mitrovica, Titel i Novi Kneževac). Čak i među ovim lokalnim sredinama sa najstabilnijom vlašću ima onih koje su pravi šampioni u preletanju odbornika iz jedne u drugu odborničku grupu (Bačka Topola) ili njihova stabilnost na duži rok može biti pod teretom pritiska zbog aktuelnih policijskih i inspekcijskih istraga povodom pojedinih afera (Kovačica).
Sve u svemu, većinom nestabilna politička atmosfera u vojvođanskim opštinama ostavila je posledice zbog kojih se jednoipogodišnji postizborni period u najvećem broju sredina, sudeći prema činjenicama, neće pamtiti po funkcionalnosti, boljitku i ostvarivanju predizbornih obećanja već upravo po stagnaciji ili čak daljem padu, imajući u vidu ogromnu energiju i vreme koje je u toj „permanentnoj krizi“ utrošeno za opstanak, ulazak ili za smenu vlasti, umesto na oživljavanje ekonomskih aktivnosti, stvaranje boljih uslova za zapošljavanje i život građana i uvođenje reda u javnoj sferi.
„Lokalne samouprave u Vojvodini na izmaku 2013. godine“, NDNV, januar, 2014.
